Zašto je odbrambeni napor od 2% BDP-a nedovoljan za Francusku?

Po dolasku u Jelisejsku palatu 2017. godine, novi predsjednik Emmanuel Macron uložio je veliki napor da dovede odbrambene napore Francuske na 2% njenog bruto domaćeg proizvoda, kao što se Francuska obavezala 2014. tokom samita NATO-a u Cardiffu. Da bi se to postiglo, nova izvršna vlast je implementirala novi Zakon o vojnom programiranju od 2019. do 2025. s ciljem postizanja ovog cilja, kao i popravke brojnih i ponekad dramatičnih nedostataka od kojih su francuske vojske patile nakon 20 godina praćenih nedovoljnim ulaganjima operativna aktivnost. Ovo je bio paradoks za ovaj označeni posthladnoratovski period, i koji je iznjedrio vrlo kontroverznu doktrinu „koristi mira“ koja je navela i francuske i evropske lidere da drastično smanje svoje odbrambene napore.

Na iznenađenje velike većine stručnjaka za ovu temu, izvršna vlast je održala svoju reč i precizno izvršila novi ZPM, nudeći vojsci nove budžetske kapacitete neophodne za suočavanje sa bezbrojnim zastarelostima od kojih su patile. U stvari, 2022. godine, djelomično potpomognuti posljedicama Covid krize na nacionalnu ekonomiju, francuski odbrambeni napori će dostići 2% BDP-a, svrstavajući Francusku među dobre studente NATO-a u ovoj oblasti, dok mnoge zemlje i dalje ostaju na visokom nivou nižim nivoima. Međutim, metodičko proučavanje potreba na koje francuske vojske moraju da odgovore, posebno kada su rizici od rata visokog intenziteta u Evropi ponovo veoma prisutni, pokazuje da je ovaj cilj veoma nedovoljan za Francusku, njene armije i njene ambicije. U ovom članku ćemo proučiti 3 kumulativna razloga zašto je ovaj cilj nedovoljan, ali i razloge zašto Francuska može podržati napore izvan ove granice, za razliku od svojih europskih susjeda i saveznika.

Zašto ovaj cilj od 2% BDP-a?

Čini se da cilj odbrambenih napora od 2% BDP-a predstavlja, za mnoge novinare, ali posebno političke lidere, alfu i omegu neophodnog i dovoljnog odbrambenog napora. Međutim, njegov razvoj je bio naporan i ni na koji način se nije oslanjao na složenu analizu sredstava potrebnih za odbranu zemalja. U pripremama za samit NATO-a 2014., zvaničnici alijanse su dobili zadatak da definišu prag koji bi sve njene članice mogle prihvatiti kako bi povećale svoje odbrambene napore do 2025. Tako su se sve delegacije složile oko ovog praga od 2%, predstavljajući u Najniži zajednički imenitelj za evropske metropole, kako bi se ispunila američka očekivanja da mogu aktivno učestvovati u kolektivnoj odbrani Evrope u okviru NATO-a.

Drugim riječima, ovaj cilj je imao za cilj da se pripadnicima opremi sa oružanim snagama sposobnim za suradnju sa zapadnim vojskama, a posebno s američkom vojnom snagom, oslanjajući se na određene ključne sposobnosti koje pružaju upravo američke snage, posebno u strateškim područjima kao što je logistika , inteligencija ili prostor. Ni u jednom trenutku nije bilo govora o tome da se dozvoli Evropljanima da steknu autonomnu i nezavisnu vojnu moć, pogotovo zato što u to vrijeme nisu imali ambiciju da to učine. Očigledno, niko ne brani Evropljane da troše više, a neke, poput baltičkih zemalja, Grčke i Poljske, već nekoliko godina premašuju ovaj cilj, iz ambicije, a ponekad i iz nužde, kao u slučaju Atine. S druge strane, za Francusku, ovaj cilj je daleko od dovoljnog, zbog 3 karakteristike koje su svojstvene francuskoj odbrani: njeno odvraćanje, njene prekomorske teritorije i njena ambicija da ima globalni format vojski sposobnih da djeluju autonomno.

Dodatni trošak francuskog odvraćanja

Ostatak ovog članka rezerviran je za pretplatnike

Les Klasične pretplate omogućiti pristup
svi artikli bez reklama, od 1,99 €.

Prijava za bilten