Почетком 2000-их, америчка морнарица је почела да пројектује нову класу тешких разарача, програм ДД-21, означен као „разарачи за копнени напад“ на основу новог поморског артиљеријског система. Програм ће довести доЗумвалт цласс, 190 метара дугачак брод са депласманом од скоро 16.000 тона, са великом прикривеношћу и посебно ниском линијом на води како би се смањила рањивост на противбродске ракете.
Поред 20 вертикалних лансирних система Мк47 од 4 силоса, од којих сваки има 4 противваздушне ракете кратког и средњег домета ЕССМ или крстарећу ракету Томахавк, главно наоружање брода је било базирано на 2 нова топа калибра 155 мм означена као Адванцед Гун Систем, артиљеријски систем Очекује се да ће испалити око десет граната у минути и са дометом од скоро 150 км са новом вођеном гранатом Лонг Ранге Ланд Аттацк Пројецтиле, или ЛРАП.
Међутим, и као што је често био случај са многим великим америчким програмима након Хладног рата, класа Зумвалт и АГС систем су отказали, први када су му трошкови развоја експлодирали до те мере да је флота од 32 разарача смањена на 3 брода по цени од 21 милијарду долара, цена два носача авиона класе Нимиц, као и напуштањем другог, већ монтиран на Зумвалт, док је цена сваке ЛРАП гранате прелазила пола милиона долара, веома далеко од циљева које је првобитно циљала америчка морнарица.
1950: Ракете почињу да замењују поморску артиљерију
Поред ове пропале иницијативе, поморска артиљерија је од краја 50-их изгубила централну улогу у наоружању површинских борбених јединица, фрегата, разарача и крстарица.
Тако је крстарица Цолберт, наоружана 1957. године и последњи брод овог типа пројектован у Европи, на свом поринућу носила 8 дуплих купола калибра 127 мм и 10 двоцевних противавионских топова калибра 57 мм, а разарачи су га наследили у Француској. као и свуда у свету, фаворизовао употребу ракета, било противваздушних, противбродских или противподморничких, науштрб поморске артиљерије која се најчешће сводила на један или два носача.127мм.
Феномен је растао деценијама, а данас се ватрена моћ брода најчешће своди само на носивост пројектила, посебно од доласка вертикалних система за лансирање и нових ракета које проширују могућности ових бродова, како у традиционалним областима као што је нпр. противваздушном, противбродском и противподморничком рату, као и у новим, као што су антибалистичко пресретање и удари са копна уз помоћ крстарећих или балистичких пројектила у годинама које долазе.
Заправо, данас чак и најимпозантнији и најмоћније наоружани бродови, као што су кинески Тип 055, јужнокорејски Сејонг ле гранд или амерички Арлеигх Бурке Флигхт ИИИ, користе само један 127 или 130 мм, као и неки мали калибар комада намењених самозаштити кратког домета.
А са изузетком одређених земаља попут Италије, посебно динамичних у области вођених граната са додатним дометом као што је Леонардо Вулцано, поморска артиљерија је постала секундарно наоружање које се у суштини користи за градацију снага и евентуално тактичку подршку у ситуацијама ниског или средњег интензитета.
Недавни напредак у копненој артиљерији
Парадоксално, у исто време, значајан напредак је постигнут у области копнене артиљерије, са новим пушкама и новим гранатама које су почетком 2-их не само могле да погоде дупло удаљеније циљеве, једнаког калибра, већ такође са прецизношћу блиском оној коју постижу ракете, уз знатно ниже трошкове.
Остаје да се прочита 75% овог чланка,
Претплатите се да бисте му приступили!
Лес Класичне претплате обезбеди приступ
чланци у њиховој пуној верзији, И без реклама,
од 6,90 €.
Пријава за билтен
Региструјте се за Мета-одбрамбени билтен да прими
најновији модни чланци дневно или недељно
[…] […]
[…] Да ли треба да преиспитамо потенцијал поморске артиљерије за површинске борце? […]