Упркос повећању буџета за 11 милијарди евра годишње од 2017, зашто су француске војске и даље бескрвне?

Спровођење француског закона о војном програмирању 2019-2025 до данас је, по мишљењу свих посматрача, било узорно. Заиста, савјесно је поштовао планирана повећања буџета, што представља прво од почетка ове вјежбе.

Тако је војни буџет у 2017. износио само 32,7 милијарди евра, након петнаестак година критичног недовољног улагања, што је француску војску довело на ивицу имплозије. У ствари, додатни кредити су омогућили да се војни буџет доведе на 43,9 милијарди евра у 2023. години, што је повећање од 11,2 милијарде евра или 34 одсто у поређењу са буџетом за 2017.

А ако следећи ЛПМ 2024-2030 буде поштовао најављене линије, буџет за 2024. ће тада достићи 46,9 милијарди евра, или 43% више него што је био када је председник Макрон стигао на Јелисеј.

Међутим, ако се морал војске очигледно побољшао током овог периода који карактерише значајан напор за војно стање, чини се да формат војски стагнира, па чак и замена одређене опреме која је већ увелико играла проширења, попут Патролни чамци А69 француске морнарице, КЦ-135 Ваздушно-космичких снага, или самоходни топови АУФ1 и хеликоптери газеле војске, и даље изгледа да ће наићи на одређене потешкоће током следећег ЛПМ-а.

Зашто се, са таквим повећањем буџета, војске и даље боре да покрену програме обнављања застареле опреме и одбијају ли било какву идеју о значајном повећању формата у наредном ЛПМ-у, што би ипак требало да омогући, применом линеарног раста буџета као и раније, да се 68. године постигне годишњи буџет од 69 до 2030 милијарди евра, што је повећање од скоро 108% за 13 година?

Као што је често случај, не постоји само један разлог за овакво стање ствари, оно се углавном заснива на два фактора који значајно погоршавају ефикасност напора уложених да се војскама врате кредити и средства неопходна за њихове мисије. Први није ништа друго него директна последица 20 година недовољног улагања у обнову опреме, делимично надокнађеног, али само делимично, оштром ревизијом наниже формата армија.

Други произилази директно из начина на који је ЛПМ дизајниран, односно вишегодишњег програмирања израженог у текућим еврима, и стога неспособног да апсорбује озбиљне економске варијације, као што је повратак инфлације уочен 2022. и 2023. године, да -ово , да тако кажем, неутралисао је буџетски напор учињен од 2017. године.

Последице хронично недовољно уложеног буџета у Оружане снаге

У просеку, главна војна опрема, попут оне набављене у оквиру програма великих ефеката, има животни век унутар армија од 30 до 35 година. Тако сви бродови француске ратне морнарице, али и авиони 3 армије, односно оклопна возила Копнене војске, остају у служби дуже од 30 година.

Међутим, на основу формата армија дефинисаног Белом књигом из 2013. године, укупна вредност опреме у служби у оквиру 3 армије, упркос новом смањењу бројности, јединица, а самим тим и у опрема потребна да се одговори на оперативни уговор је око 240 милијарди евра изражено у 2023. години.

Са животним веком од 30 година, стога је неопходно улагати 8 милијарди евра сваке године, у просеку, у програме са великим ефектима и развојним напорима, како би се обезбедило несметано обнављање флоте опреме оружаних снага. То је сада случај, али током претходних двадесет година, овај напор је у просеку износио само 4 милијарде евра годишње, односно дефицит од 40% и 4 милијарде евра годишње, од 2000. до 2020. године олтар благодети мира.

У истом периоду, парадоксално, војске су често биле веома тражене, уз бројне спољне интервенције које су их приморавале да претерано троше потенцијал своје опреме. У ствари, не само да војске нису успеле да обнове своју опрему на разуман начин, већ су морале да реагују на значајне оперативне активности и још брже погоршавају своју опрему.

На крају, то је резултирало дефицитом инвестиција од скоро 80 ​​милијарди евра у 2020. години, како би се обновила сва опрема која је требало да буде замењена у протеклих 20 година, чиме се добрим делом објашњава недостатак отпорности снага, посебно у случају ангажовања високог интензитета, што показује неколико недавних извештаја парламентараца који су због међународног контекста сада много више инсистирани на овим недостацима.

Што се тиче војске, они су стално понављали, од средине 2000-их, да су били обавезни да троше сопствене резерве како би одговорили на оперативни притисак у недостатку довољних инвестиција, али их заправо нису слушали када су претње постале велике. хитније и опипљивије у јавном мњењу.

Под овим условима, разумемо да ће буџетски суфицит који је одобрен током ЛПМ-а 2019-2024, чак и ако је заиста значајан, до сада само омогућио да се инвестиције у обнову опреме врате на првобитно стање, односно 8 евра милијарди годишње.

Он, дакле, данас дозвољава само обнављање опреме нормалном брзином, то јест током 30 година, што објашњава да упркос својој еволуцији, војни буџет данас не дозвољава нити разматра повећање формата, па чак ни рехабилитацију војски по краткорочном или средњорочном распореду.

Да би се испунила ова потреба, било би потребно додатно значајно повећати буџетске напоре, имајући у виду да би највећи део овог напора у почетку био усмерен на обнову застареле опреме и санацију оштећења из периода 2000. године вероватно ће у великој мери бити циљ наредног ЛПМ-а, барем од стране војске.

Како инфлација озбиљно онемогућава војне инвестиције?

Међутим, упркос очекивању да ће се буџетски оквир значајно променити до 2030. године, ово можда неће бити довољно, због другог важног параметра који се недавно поново појавио, инфлације. Заиста, традиционално, ЛПМ-ови су дизајнирани и изражени у текућим еврима, без узимања у обзир других економских параметара као што су еволуција дуга, економски раст и, што се чини проблематичнијим, инфлација.

Остатак овог чланка резервисан је за претплатнике

Лес Класичне претплате обезбеди приступ
сви чланци без реклама, од 1,99 €.

Пријава за билтен