Америчке свемирске снаге траже 16 милијарди долара за откривање и праћење нових хиперсоничних пројектила

Прошлог јула велики део француског одбрамбеног сектора није био љут, након што је Европска комисија доделила шпанском СЕНЕР Аероеспациал, уз подршку немачког Диехл-а и неколико других европских компанија, дизајн ЕУ ХИДЕФ програма за европски хиперсонични одбрамбени пресретач, који требало би да омогући стварање система за откривање и пресретање хиперсоничних пројектила, претње која је сада постала много прецизнија од употребе руских Кинжала у Украјини. Заиста, све компаније које је одабрао Брисел немају искуства у области балистичког пресретања или хиперсоничног оружја. Што није случај са француским компанијама, који с једне стране производи противваздушни и противбалистички систем САМП/Т Мамба и његову поморску варијанту у оквиру француско-италијанског заједничког предузећа Еуросам које окупља МБДА, Тхалес и Леонардо. Исте француске компаније такође учествују у пројектовању будуће нуклеарне хиперсоничне ракете која ће заменити суперсоничну ракету АСМПА, као иу развоју демонстратора хиперсоничне једрилице В-МАКС са ОНЕРА-ом.

Поред ове одлуке која је фаворизовала „европску“ страну пројекта у односу на његов оперативни аспект, док време вероватно не подлеже таквим разматрањима, још једна карактеристика програма је у најмању руку изненађујућа: његов буџет. Заиста, ЕДФ је планирао да издвоји 110 милиона евра за програм, износ који се у то време већ чинио посебно ниским, а данас чак и више. Заиста, као део припреме буџета америчких оружаних снага за 2024., свемирске снаге САД, нова војска посвећена свемиру америчких снага створена у децембру 2019. програм посвећен обуздавању хиперсоничне претње. За свемирске снаге САД, међутим, ради се само о обезбеђивању откривања и праћења ових ракета које комбинују веома велике брзине, нетипичне путање и значајне маневарске способности, а не да их пресретну друге америчке војске, као нпр америчка морнарица користи ракете СМ-6. Међутим, да би се испунила ова мисија, потребан је буџет од 16 милијарди долара, 130 пута већи од оног који је додијелила Европска комисија кроз ЕДФ.

Истина је да америчке армије имају много већу културу буџетске потрошње од оних у европским колегама са идентичним програмом. Стога је уобичајено да амерички програми који нуде индустријске и технолошке карактеристике веома блиске европским али и јужнокорејским програмима имају буџет неколико пута већи од својих колега. На пример, нуклеарна нападна подморница класе Вирџинија, која је свакако импозантна и има вертикалне силосе, кошта америчке пореске обвезнике скоро 2,5 пута више него што кошта СНА класе Суффрен. Исто тако, фаза пројектовања ловца Ф-35А Лигхтнинг ИИ, за 3 верзије укључујући ону са вертикалним или кратким полетањем и слетањем, коштаће скоро 14 више од оне која је омогућила развој Rafale у две његове главне верзије, копненој и поморској. Међутим, објашњење за овај јаз не може се тражити у могућем претераном учинку европског БИТД-а, већ у нивоу амбиција два програма, поларне супротности један другом.

Остатак овог чланка резервисан је за претплатнике

Лес Класичне претплате обезбеди приступ
сви чланци без реклама, од 1,99 €.

Пријава за билтен